Оснивање матичног Кола српских сестара у Београду

 

Почетком 1903, у Старој Србији и Македонији[1] Српско становништво је било захваћено новим таласом рата и изложено страдањима. „...Мало је породица у којима женско чељаде није било осрамоћено, где бар један члан није убијен, било мучки или прса у прса... Жене осташе без другова, нејач без родитеља и хранитеља... било је рањених и болних, умно оболелих, гладних и жедних, голих и босих... Српкиње из слободне Србије, из престонице, разумедоше свој задатак.“ Овај цитат из Вардара за 1906. годину, годишњака Кола, чини се најбоље дочарава разлоге због којих се створила идеја о оснивању Кола.[2] Поред образованих мужева, колега и пријатеља, образоване и умне жене су поново желеле да допринесу колико могу, доброчинством и просветним радом.

Идеја о оснивању женског добротворног друштва које би пружало доброчинску помоћ унесрећенима и прогнанима у Старој Србији, потекла је од Делфе Иванић, а за сам настанак Кола се везују и друга угледна имена као што је Надежда Петровић. На састанку током лета 1903. године, у кући Мите Петровића[3] у Београду, сазван је иницијални састанак на коме су Иван Иванић, иначе Делфин муж, и Бранислав Нушић, заједнички сачинили правила Друштва. Правила одређују будуће Друштво као женско родољубиво–хумано–културно друштво које ће имати своје одборе у свим већим местима Краљевине Србије, са задатком да пружа што већу помоћ. Нушић је именовао организацију Коло српских сестара. 15. августа 1903. у Београду у великој сали „Коларца“, одржана је оснивачка скупштина где је уз присуство многобројних званица, оснивача и самих чланица основано родољубиво и доброчинско друштво Коло српских сестара. За прву председницу је изабрана Новосађанка Савка Суботић, жена др Јована Суботића.[4] 

Поред првобитне идеје да се помаже угроженима у Турској, Коло је требало да првенствено буде културно-просветно друштво које ће ширити родољубиве идеје и националну свест. Исто тако, утеха коју би пружале чланице доброчинством је била суштинска. По оснивању, чланице су одмах почеле да се организују и прикупљају помоћ у новцу, роби и стварима, и ускоро су се организовала прихватилишта за пострадале, болесне и рањене. Чланице су неуморно биле активне и ангажоване око укључивања што већег броја жена у позив као и у мотивисању добротвора. Да би свој рад приближили становништву, од 1906. покренули су часопис годишњак, календар  Вардар.[5]

Током Првог светског рата многе чланице Кола српских сестара имале су значајну улогу у лечењу и збрињавању рањеника и болесних. Радиле су по болницама широм Србије, одржавале чајџијнице за рањенике, израђивале рубље и чарапе за војнике. После рата, ослобођења и уједињења, Коло српских сестара оснива „Инвалидски дом“ и „Занатску школу“ у којима збрињава и води бригу о инвалидима рата, сирочићима и удовицама.[6]

Оснивање Мале женске Антанте игра важну улогу у раду Кола, с обзиром да је Коло било активно у Народном женском Савезу у којем је Делфа била изабрана за председницу 1924.[7] Савез је био у сарадњи са добротворним и мирољубивим  организацијама у Чехословачкој, Румунији, Пољској и Грчкој.[8]

Између два рата Коло, настављајући свој рад, развија и своје југословенске и словенске везе и удружује снаге са одборима по целој Југославији а стварају се и одбори у Америци међу југословенским исељеницима.

По почетку Другог светског рата и окупације Србије, као и друга родољубива и национална друштва која бивају спутавана и онемогућивана у свом раду, и коло трпи последице. Рад кола се прекида, имовина је морала да буде предата. Архива Кола је делом развучена, делом уништена или спаљена и тиме је изгубљена велика количина архивске грађе која је могла да сведочи о још многим активностима и догађајима. Делфа је била ухапшена а рад Кола је био забрањен. Неке чланице Кола су наставиле да се баве доброчинским радом учлањењем у Црвени крст.[9]

Коло српских сестара обнавља свој рад 1990. године, са родољубивим и  доброчинским циљевима. За кратко време обнављају се 23 одбора са преко 3000 активних чланица. Покренут је и лист „Венац“.

 

Оснивање Месних одбора Кола српских сестара у другим градовима Србије

 

У времену фашистичке маније која је расла у Европи и непобитно се приближавала Србији, поред свих видова отпора, јавила се жеља и потреба за огранизовањем још више родољубиве помоћи. У разним градовима Србије, оснивају се месни одбори Кола српских сестара, чија је матица била београдско Коло. Коло српских сестара у Суботици основано је 1. јуна 1938. године, односно њен Месни одбор са „доброчинским и просветним циљем“, како је наведено у оснивачком акту[10].

 

Нападом на Краљевину Југославију и окупацијом, отпочела је денационализација. По уласку окупаторске војске у Суботицу, српским друштвима, као и Колу, је забрањен рад, одузета имовина, архива развучена или уништена (осим онога што се склонило на сигурна места по приватним кућама). Иста судбина је задесила и друге месне одборе.

            

У страхоти реалности грађанског рата у СФР Југославији, обнављају се Месни одбори Кола српских сестара у градовима Србије. Обновљен је Месни одбор Кола српских сестара и у Суботици, 3. октобар 1992.[11] Суботичке жене одлучиле су да обнове рад овог племенитог друштва и на тај начин помогну ратом захваћеним западним крајевима СФР Југославије и учине колико могу, јер су страдања била поражавајућа и страшна. Активности и делатност Кола српских сестара у Србији, Републици Српској и дијаспори се и данас вредно настављају и реализују у пружању помоћи и културно-просветним делатностима. Месни одбори се реорганизују у грађанска друштва при православној цркви, а неки у удружења грађана. Помоћ се указивала (и још се указује) на разне начине, од слања намирница и потребштина у ратом захваћене градове и насеља деведесетих, до доделе стипендија, сакупљања и дељења помоћи у новцу, одећи, храни, школском прибору, креветима, душецима, ствари за домаћинство, средства за хигијену итд., свима онима којима је помоћ потребна – болницама, сиромашнима, болеснима, социјално угроженим породицама, болесној али и надареној деци којој је требала подршка, до бриге о избелгима и о избеглој деци. У својим просветним делатностима Коло је обележавало традиционалне српске православне празнике поводом којих је делило помоћ угроженима, прослављало своју славу, организовало изложбе, екскурзије, литерарни конкурс, представе и програме, књижевне вечери, хуманитарне концерте... Уз помоћ својих подржавалаца, донатора и свих људи добре воље као и својих верних чланица, Коло српских сестара наставља традицију доброчинства и данас.

 

Ова доброчинитељска организација је једна танка али значајна нит која се провлачи кроз део српске историје а поред свих догађаја и појава које чине историју једног народа, представља незаменљиву наду да човек заиста може да буде човечан.